Андреј Неменко је одмах предложио Асу да га гађа из зоље, како Срби зову ручни ракетни бацач који се код нас зове муха. Такорећи ако не тенк онда макар трактор да униште. Са доњег осматрачког положаја било је немогуће погодити самохотку поуздано су је скривали опкоп и жбуње. Асу се идеја свидела, али је донео мудру одлуку да се не открива, пошто није било потајних путева за извлачење одатле.
Извиђачи су се враћали истим путем којим су и дошли, и стигли су назад већ дубоко у ноћ. То извиђање је потрајало 18 сати и било најдуже извиђање нашег одреда.
Јединице Војске Републике Српске заузеле су 3. децембра 1992. године Почивал после комбинованог напада, у коме је руски одред добио улогу да одвуче пажњу од главног удара који се изводио управо на оним местима на којима су претходно петорица руских и црногорских извиђача извршила подробно извиђање.
Други Руски добровољачки одред
Телефонски позив друга
Ових дана позвао ме је телефоном Игор и саопштио ми да је у Републици Српској у граду Бијељина. Прошао је лекарску комисију и добио инвалидску пензију нимало једноставну пензију ратног ветерана. Свакако да је то важан догађај за Игора, али његова особеност је у томе што је Игор рањен пре 26 година 3. децембра 1992. код града Вишеграда на Орловој гори у Републици Српској.
Ево како је то било. До боја 3. децембра дошло је заправо на самом почетку пута нашег одреда Другог руског добровољачког у Републици Српској. Његово формирање започело је крајем октобра почетком новембра 1992. године. Први озбиљан бој одред је имао већ 5. новембра те године на истој гори Орловој, када је дошло и до првих рањавања. Одредом је командовао Александар Мухарјов. Од познатих личности у том одреду је ратовао Игор Ивановић Стрелков, који је тамо био од самог почетка његовог формирања.
Бој на Орловој гори не једном је описан. Пошто је човек након 26 година добио заслужено признање, желим да испричам своју верзију тог догађаја.
Тог дана подигли су нас у 4 ујутру, а можда и раније. Брзо смо се спремили. Наше униформе, опрема, оружје, били су у одличном стању. Од наоружања треба истаћи пушкомитраљез Калашњикова (ПК) у Југославији познат као М.84, лаки митраљез РПК (варијанта Калашњикова са продуженом цеви и ногарама) који је припадао мени, залихе граната тромблона, које су уз помоћ посебног уређаја гађале на 100-150 метара. Код нас је Стрелков имао бацач граната.
Доле, у дворишту школе где смо живели, чекао нас је омањи аутобус Вишеградске хидроцентрале који је требало да нас пребаци до те централе. Од ње је почињао наш борбени пут тога јутра. Расположење није баш било бодро, мучиле су нас рђаве слутње.
Брзо смо стигли до хидроцентрале, била је свега неколико километара од града, подигли су је почетком 1980-х година прошлог века Јапанци да прегради кањон Дрине. Наравно, то ни изблиза није била Дњепарска хидроцентрала, али је остављала снажан утисак. Дрина је врло лепа река, тече са југа на север и улива се у Саву. У давна времена Дрина је делила Западну и Источну римску империју.
Прошавши пешице хидроцентралу, избили смо код првог тунела који нас је изводио у долину Незуке (село Незук). Та долина је широка и у њој се пружа истоимено муслиманско село. Иво Андрић је описивао то село у причи о Авдагиној Фати, девојци која није хтела да се уда па је скочила са моста у Дрину.
Био је децембар, и у то време било је још врло мрачно. У нашем одреду било је нас 10-12, сви Руси изузев једног Србина добровољца из Српске Крајине који се придружио нашем одреду. Звао се Симо.
Имали смо задатак да се попењемо узбрдо и уђемо у село Холијаци. Тамо су се налазили утврђени положаји противника. После неколико покушаја схватили смо да не можемо да се крећемо због мрака и густог растиња, лоша видљивост нас је онемогућавала у пењању узбрдо.
Одлучено је да се зауставимо у Доњем селу, у једној од кућа, и сачекамо зору.
У свитање смо изашли из свог склоништа на стазу која је водила нагоре. Унаоколо је било тихо и мирно, село Незук су житељи одавно напустили. Полагано смо се пењали на планински гребен обрастао шумом, а испод нас се пружала долина по којој су расуте куће под крововима од црвеног црепа.
Премда је, наравно, територија омогућавала противничким осматрачима да нас примете и достојно дочекају, то се није десило. После сат или нешто више времена били смо на планинском гребену, дуж кога је водила прилично широка стаза. Ту је шума била ређа него на падинама. Кренули смо стазом у борбеном поретку, у колони, ка селу Холијаци. Напред је ишао командир, иза њега сам ишао ја, наоружан РПК, иза мене је ишао Василиј, добровољац из Белорусије, у средини колоне био је Андреј Неменко са пушкомитраљезом ПК, а на крају колоне био је Игор Стрелков наоружан, осим аутоматске пушке, и тромблонима.
У једном тренутку смо зачули лајање паса, Србин Симо је уплашено почео да говори пас, пас!. Давао нам је на знање да смо откривени и да нас чекају. Али, нисмо томе придавали значај и наставили смо кретање ка Орловој гори. Наишли смо на бункер, или ватрену тачку противника. Бункер је био у виду брвнаре. Залегли смо подаље од њега. Наш командир Ас је са једним добровољцем допузао до бункера и прегледао га. Тамо никог није било, те смо наставили кретање.
После тог бункера преостало нам је врло мало до Орлове горе, највише тачке на том гребену. Стаза је била узана и стално се сужавала, све мање дрвећа нас је скривало. И у једном тренутку смо на самој гори зачули повике, а потом и пуцњаву.
Пуцњава противника затекла нас је на узаном месту гребена. Читав одред је као по команди брзо заузео северну падину гребена, на нас је отварана ватра из јужног правца, од стране села Холијаци. Заузели смо положаје и били спремни да прихватимо борбу. Премда је противник био близу, на нас је пуцано хаотично, нимало прецизно. Чули смо њихове гласове. Треба рећи да ни ми нисмо видели непријатеље. Делила нас је густа шума.
Ја сам као митраљезац седео иза камена и чекао упутства командира. Пришао ми је Ас, проверавајући наш борбени поредак. Рекао ми је: Гледај, повремено провири и отвори ватру у правцу противника, можеш и да бациш гранату. Камен иза кога сам седео био је прилично велик и добро ме је заклањао, а одозго је био готово раван и било ми је згодно да се повремено попењем на њега и испалим рафал у правцу противника. Пушкарање је потрајало неколико сати. Пењао сам се на камен и пуцао из РПК, противник би заузврат појачавао ватру ка мом сектору. Сунце је већ било високо, било је јасно и испуњавало ваздух светлошћу. Већ навикнувши се на своје место, бацио сам гранату према противнику. У средишту наших положаја на Орловој гори био је наш митраљезац Андреј Неменко. Он је засипао непријатеље ватром из митраљеза, од чега би се они ућутали, и активирали би се тек када би он мењао оквир. За нас је његова ватра представљала моћну психолошку подршку. Премда нисам баш сигуран да је његова ватра била прецизна.
Негде пред подне поново сам видео Аса. Ишао је дуж наших положаја, негде 10-15 метара ниже падином. Ас је сваком говорио како треба да се повучемо, пошто на нас пуцају отпозади. Наредио ми је да се спустим доле и тамо чекам да се сви окупимо. Спустио сам се неких 30 метара у густо растиње и почео да се крећем падином ка центру наших положаја, то јест ка Орловој гори. Док сам се спуштао видео сам како нашег Андреја митраљесца покушавају да придрже, и како он пада и котрља се низ падину. Схватио сам да је рањен. На самој гори се такође нешто дешавало. Прошао сам педесетак метара напред, вратио се назад и потом налетео на групу добровољаца који седе око Андрејевог тела; добровољац из Коломне је рекао да је Андреј умро. Они су лежали, стајали, седели око мртвог Андреја. Тада сам први пут у рату видео погинулог друга.