Budući da za njih bilioni tona materije koja im se isprečila na putu nisu predstavljale ništa veću prepreku od kakvog pramena dima, ti solarni neutrini otiskivali su se sa mesta gde su nastajali brzinom svetlosti. Samo dve sekunde kasnije već bi se obreli u svemiru i stali da hitaju dalje. Uz put su mogli naići na mnoštvo zvezda i planeta, ali velika većina njih i dalje bi bila izvan zamke nesuštastvene utvare čvrste materije kada bi se samo Vreme najzad okončalo.
Osam minuta pošto bi se ta bujica otisnula sa Sunca, jedan njen majušan deo prostrujao bi kroz Zemlju a još znatno majušniji uspeli bi da uhvate naučnici u Koloradu. Oni su postavili svoju opremu na dubini većoj od jednog kilometra, koja je predstavljala filter za sve manje prodorne vrste zračenja, tako da su tu mogli da budu uhvaćeni jedino oni retki, istinski glasnici iz srca Sunca. Prebrojavanjem uhvaćenih neutrina naučnici su se nadali da će moći podrobno da prouče uslove koji vladaju na jednom mestu što je, kako je to lako mogao da dokaže bilo koji filozof, zauvek ostajalo nedostupno čovekovom znanju i osmatranju.
Eksperiment je uspeo; solarni neutrini su registrovani. Ali bilo ih je premalo. Moralo je da ih bude tri ili četiri puta više nego što su to masivni uređaji uspeli da uhvate.
Očigledno, nešto je bilo pogrešno i tokom sedamdesetih godina. Slučaj nedostajućih neutrina pretvorio se u krupan naučni skandal. Oprema je višestruko proveravana, teorije su temeljito pretresane, a i eksperiment je višestruko ponavljan ali uvek sa istim, zbunjujućim ishodom.
Krajem dvadesetog stoleća astrofizičari su bili prinuđeni da prihvate jedan uznemirujući zaključak iako u prvo vreme nikome nisu bile jasne sve njegove implikacije.
Sve je bilo u redu sa teorijom, baš kao i sa opremom. Nevolja je ležala unutar Sunca.
Prvi tajni susret u istoriji Međunarodne astronomske unije održan je 2008. godine u Aspenu, u saveznoj državi Kolorado nedaleko od poprišta prvobitnog eksperimenta, koji je u međuvremenu ponovljen u još desetak zemlja. Nedelju dana kasnije u rukama svake vlade na Zemlji našao se Specijalni bilten MAU-a, broj 55/08, sa namerno neupadljivim naslovom: Neke opaske o solarnim reakcijama.
Moglo se pomisliti da će, kako je vest polako prodirala u javnost, objava Kraja Sveta izazvati izvesnu paniku. No, opšta reakcija bila je otupljenost i ćutanje a potom sleganje ramenima i nastavljanje uobičajenih, svakodnevnih poslova.
Malo je koja vlada ikada gledala dalje od narednih izbora, a malo koji pojedinac dalje od životnog veka svojih unuka. Uostalom, možda su astronomi i pogrešili
Iako je čovečanstvu izrečena smrtna presuda, datum pogubljenja još nije bio određen. Sunce se neće rasprsnuti još najmanje hiljadu godina; a ko je mogao sada da plače zbog četrnaestog narednog pokolenja?
5. NOĆNA VOŽNJA
Nijedan od dva meseca nije još izišao kada su kola krenula najznamenitijim putem Tarne; u njima su se nalazili Brant, gradonačelnica Voldron, većnik Simons i dva viđenija meštanina. Iako je Brant vozio uobičajeno vešto i bez napora, i dalje ga je malo boleo gradonačelničin prekor. Okolnost da je njena punačka ruka bila slučajno prebačena preko njegovog obnaženog ramena gotovo da nimalo nije ublažavala stvar.
Ali normalno dobro raspoloženje ubrzo su mu povratili spokojna lepota noći i hipnotički ritam palmi koje su postojano promicale kroz pokretne snopove automobilskih farova. A i kako se tako tričavim ličnim osećanjima moglo dopustiti da uzmu maha u jednom ovako istorijskom trenutku?
Kroz deset minuta stići će na mesto Prvog Spuštanja i početak svoje istorije. Šta ih je tamo čekalo? Samo je jedna stvar bila izvesna: posetilac se upravljao prema faru drevnog sejačkog broda, koji je i dalje radio. Znao je gde mu valja tražiti, tako da je morao poticati sa neke druge ljudske kolonije u ovom sektoru svemira.
Sa druge strane Brantu iznenada sinu jedna uznemirujuća pomisao. Bilo ko bilo šta mogao je da otkrije taj far, koji je celoj vaseljeni obznanjivao da je Inteligencija jednom prošla ovim putem. Prisetio se da je pre nekoliko godina postojao pokret da se isključi ovo emitovanje, s obrazloženjem da ne služi nikakvoj korisnoj svrsi, a moglo je samo da šteti. Predlog je odbačen sasvim malom većinom glasova, iz razloga koji su pre bili sentimentalni i emocionalni nego logični. Talasa je uskoro mogla da zažali zbog te odluke, ali svakako je bilo prekasno da se bilo šta oko toga preduzme.
Nagnuvši se sa zadnjeg sedišta, većnik Simons se prigušenim glasom obrati gradonačelnici.
Helga, reče on bilo je to prvi put da Brant čuje kako gradonačelnicu oslovljava po imenu misliš li da ćemo i dalje moći da komuniciramo? Robotski jezici razvijaju se veoma brzo, znaš.
Gradonačelnica Voldron to nije znala, ali bila je veoma umešna u prikrivanju svojog neznanja.
To nam je ponajmanji problem; sečakajmo da se prvo pojavi. Brante, da li bi mogao da voziš malo sporije? Volela bih da tamo stignem živa.
Njihova trenutna brzina bila je sasvim bezbedna na ovom poznatom drumu, ali Brant je ipak poslušno smanjio na četrdeset klikova. Zapitao se da li to gradonačelnica pokušava da odgodi sučeljavanje; na njoj je ležala zastrašujuća odgovornost: trebalo je da se suoči sa drugom stranom letelicom u istoriji planete. Cela Talasa netremice će je posmatrati.